Ovih dana mi se obratila majka maloletnog deteta koja je direktno i najgrublji način na svom radnom mestu u državnoj instituciji, bila izložena po sopstvenim rečima mobingu. Ta hrabra žena je skupila dovoljno ponosa da o tome progovori i da bar na trenutak razmisli da li zaista treba da bude žrtva neke bahate i isfrustrirane osobe, ili samo bahate, što priznaćete za ovaj tekst nije od preteranog značaja, ali jeste za društvo za koje bi se eufemistički reklo da je malkice u problemu.
Prema slovu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, zlostavljanje je svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Zvuči vam poznato?
Kako Srbi vole da koriste strane reči, zlostavljanje često zamenjujemo terminom mobing koji u svojoj suštini zaista i jeste specifični oblik ponašanja i patološka komunikacija na radnom mestu, praćena zlostavljanjem i ponižavanjem druge osobe.
Termin je definisan, postoje zakoni koji se bave suzbijanjem zlostavljanja na radu i seksualnim uznemiravanjem, dosta je pisano o temi, ipak nekako niko nije spreman da mu se suprotstavi i da kaže da je njegova žrtva.
U društvu u kome ste naučeni da je strpljen – spašen, nije čudo što živci pucaju, a često i batina, istina po tuđim leđima. Prijatelji a neretko i porodica su skloni da žrtvu pozovu da se preispita gde je ona pogrešila, čime je izazvala poslodavca na izvesno ponašanje. Danas kada je posao teško naći, a svakim danom sve teže sačuvati, ljudi su spremni da prave kompromise i to na svoju štetu.
Ova pojava je toliko rasprostranjena i raširena da je retka osoba koja je u nekoj formi nije osetila na svojoj koži. Neko je uspeo da se zaštiti, neko ima manje sreće i više neplaćenih računa. Pa šta je onda alternativa? Ćutanje ne umanjuje činjenicu da nešto postoji. Blagovremeno prepoznavanje,edukacija i prevencija , ispraćena od svih segmenata društva uz podršku porodice i prijatelja mogu ozbiljno pomoći ne brisanju ove pojave, ali potencijalnoj žrtvi svakako.
Alternativa suočenju sa problemom nije povlačenje pred istim. Žrtva nesvesno i često iz straha, samo pomaže poslodavcu da nastavi prakticiranje discipline i lečenja kompleksa, često izazvanih ranijim frustracijama. Dakle, ako se zlostavljanje dogodilo jednom, a povukli ste se pred njim, dajete šansu i praktično nesvesno pomažete da ponovo postanete žrtva. Svaki slučaj je specifičan i i za sebe delikatan. Kao advokat moram da u najkraćem ukažem na sledeće: tužba po Zakonu o sprečavanju zlostavljanja se podnosi osnovnom sudu u mestu gde se zlostavljanje dogodilo ili prema sedištu poslodavca. Postupak je hitan, pa po odgovoru tuženog, presuda bi trebalo da bude donesena u roku od 6 meseci. Tužba se podnosi, ako prethodno posredovanje u firmi/organu nije uspelo. Ukoliko nije bilo prethodnog posredovanja, jer u pitanju npr. direktor, tužba se mora podneti u roku od šest meseci od poslednjeg uznemiravanja. Klijenti ponekad sa razlogom mogu imati rezervu prema sudu i predmetnom sudiji. Ukoliko punomoćnik tužioca proceni da postoje osnovi za isto, može predložiti da sudija bude izuzet ako postoji sumnja u njegovu nepristrasnost. O izuzeću odlučuje predsednik suda u roku od tri dana. Čak i da se izuzeće ne usvoji, to je razlog za kasniju eventualnu žalbu. Ako bi prvostepena odluka u nekom delu bila nepovoljna za podnosioca tužbe, svakako bi se išlo na Apelaciju.
Naravno, čak i da se neko odluči da zaštitu potraži pred sudom često nailazi na zid ćutanja kod kolega koje se takođe plaše za svoju egzistenciju. Dakle danas neko drugi sutra možda baš Vi. Samo samosvesna osoba i njen proaktivan stav može rezultirati u pobedi sile zakona nad silom neprava.
Da se vratimo na početak teksta i osobu koja mi se obratila za savet i pomoć zbog zlostavljanja na radu. Verujem da njena tužba neće ostati bez odjeka, bez obzira na krajnji ishod, koji svakako ne može biti gori od toga da se preda i da otkaz. Ako nakon svega možda nevoljno i promeni posao neće biti ni prva ni poslednja, ali će biti hrabrija od mnogih koji godinama „ćute i trpe“ i makar dobiti ako ne materijalnu onda nematerijalnu satisfakciju da štiteći sebe štiti i nas ostale.