Svedoci smo da advokati nisu baš najpopularnije ličnosti u javnom mnjenju, često i svojom zaslugom. U naslovima mnogih dnevnih listova u poslednjih par godina je moglo da se pročita kako je nekom advokatu prećeno ili je pretučen, a bilo je istina i radikalnijih pristupa sve do sipanja kiseline u oči. Istini za volju, isto javno mnjenje je neretko i sa oduševljenjem, za idole uzimalo razne opskurne i problematične ličnosti.
Celom problemu ili imidžu advokature nisu baš mnogo pomogli ni sami advokati, neki svojim radom i delovanjem, a svi kao profesija razjedinjenošču, te nedelovanjem u svojim matičnim advokatskim komorama. Konfrontiranost republičke i beogradske advokatske komore umnogome utiče da se umesto zastupanja interesa advokature, bavimo sami sobom i to često veoma neuspešno.
Advokat u najširem smislu označava svakog onog pravnog stručnjaka, odnosno pravnika, koji svoje stečeno obrazovanje, kroz fakultet, pripravnički staž i položen pravosudni ispit koristi u svrhu zastupanja interesa raznih fizičkih ili pravnih osoba.
Dakle, ako obrišemo advokaturu kao profesiju ko će štititi interese građana i pravnih lica pred državnim organima i sudovima u različitim postupcima? Da li će problemi društva nestati? Da li će pravosudni sistem biti bolji? Da li će poslovanje biti sigurnije? NE!
U svakodnevnom govoru često se pominje termin drveni advokat, kao neko ko nezvan u tuđe ime govori i termin đavolji advokat. Da razjasnimo bez želje da aludiram gde bi svaki po naosob advokat mogao/trebao da ide, moram da primetim da je taj termin uvela katolička crkva kao stalnu funkciju i čak uredila rad istog kroz kancelariju koja je radila od 1587-1983. Zadatak đavoljeg advokata je bio da iznosi kontra agrumente zašto određena ličnost ne bi trebalo da se kanonizuje.
Na sve ovo, advokati dobijaju ozbiljnu konkurenciju i u javnim beležnicima, koji su počeli sa radom od septembra 2014. godine. Obzirom da je veliki deo trenutno izabranih notara upravo potekao iz advokatske profesije, za očekivati je da i njihov imidž neće biti bolji.
U prethodnom i treba tražiti vezu sa naslovom u jednom dnevnom listi gde su notari eufemistički označeni kao ne baš najbolji drugari advokata. Suština problema leži ne u samom notarijatu koji postoji ne bez razloga u celoj Evropi, a postojao je i u Kraljevini Jugoslaviji, već u njihovim ovlašćenjima.
Dakle, nije sporna neophodnost njihovog postojanja, već obim poslova koji im se dodeljuje. Konkretno advokatura je isključena iz sačinjavanja svih ugovora u prometu nepokretnosti. Zakon o javnom beležništvu predviđa da će notari takođe ekskluzivno zaključivati zaveštanja, ugovore o raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju itd. Čak i ako zanemarimo odnos izabrani advokat – klijent i Zakon o advokaturi koji definiše pružanje pravnih usluga i konačno Ustav RS, ostaje logično pitanje zašto klijent ne može sam da odabere ko će da mu sačini ugovor, a zatim neka notar lepo odbije da isti overi, ako ne ispunjava formalno pravne uslove. Naravno, ovo bi bilo čisto mudrovanje da tako nije regulisano u celoj kontinentalnoj Evropi i svim zemljama u okruženju sa izuzetkom Crne Gore!
Iz navedenog vidi se da ima mnogo otvorenih pitanja, pokušaja da se stara zatvore, a nova otvore npr. fiskalizacija u advokaturi. Ove i neke druge probleme može da napadne samo naprednije i pre svega zrelije društvo. Naravno, i da ih po mogućstvu preživi.